Срце Србије

ЕПИСКОП ЛИПЉАНСКИ И ИГУМАН ДЕЧАНСКИ Г. ТЕОДОСИЈЕ, У ЕКСКЛУЗИВНОМ АУТОРСКОМ ТЕКСТУ ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”, О ПОКУШАЈИМА АЛБАНИЗАЦИЈЕ СРПСКЕ БАШТИНЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
Одбранити истину и идентитет
Квазиисторијске тврдње на којима се заснива систематско настојање да се српска баштина на Косову и Метохији преименује у албанску толико су бесмислене и вулгарне да је излишно разобличавати их. Али, веома је важно ангажовати све српске духовне и интелектуалне снаге да се српска културна баштина ваљано представи у недовољно обавештеном свету. Држава Србија, преко UNESCO-а и других међународних организација, без обзира на статус покрајине и међународне реакције на тај статус, у обавези је да издејствује да се српска баштина на том простору одговарајуће институционално и безбедносно заштити од даљег уништавања и промене идентитета

У процесу стварања једне нове албанске вештачке државе на простору српске покрајине Косова и Метохије, значајан део албанских историчара и новинара већ десетинама година ради на фалсификовању историје овог простора и потпуном негирању српског удела у духовности и култури јужне српске Покрајине. Након несрећних догађаја 1999. године, под изговором наводне освете Србима, албански екстремисти су у последњих 8 година порушили или тешко оштетили 150 српских православних објеката, од којих су неки од непроцењивог светског значаја. Будући да је Српска Православна Црква и у време рата и након њега имала веома одмерен политички став и да је била против сваке врсте насиља, без обзира са које стране долазило, сасвим је јасно да је главни узрок овог систематског уништавања српске баштине управо био повезан са већ постојећим тенденцијама брисања српских духовних и културних трагова и искорењења српског народа са простора на коме је европској цивилизацији оставио светски признате културно-историјске споменике. Овај процес је активно почео још након Другог светског рата, стварањем Аутономне покрајине Косово, када су интензивиране идеје о сецесији.
У процесу агресивног „nation building-a” косовских Албанаца и уз подршку квази-историчара из Тиране који сањају о васпостављању никада историјски постојеће државе свих Албанаца, под међународном управом УН систематски се мењају топоними. Српске православне цркве се представљају као „албанске” или чак „илирске”, а Срби се своде да једну мањину која је историјски дошла на етнички простор Албанаца (који себе виде као директне наследнике Илира) само да би уништавала и пљачкала већ постојећу цивилизацију. Архитектура Немањића се назива албанско-илирском, иако таква квалификација не постоји у историји уметности. Иако ниједан озбиљан историчар није у стању ниједним валидним аргументом да поткрепи ове фиктивне тврдње, оне се у наше време ипак редовно сервирају странцима, косовској омладини, туристичким агенцијама.

ГРЧКИ НАУК

За креаторе новог албанског Косова у коме Срби, ако уопште буду у могућности да у њему опстану, треба да постану једна потпуно маргинализована заједница, сасвим је неприхватљиво да најзначајнији споменици културе и духовности припадају Српској Православној Цркви и српском народу. Отуда настојања да се оно што већ није порушено у налету вандализма преко ноћи „прекрсти” и претвори у „римокатоличке албанске цркве”. Те цркве су Срби, тврде приштински историчари, у време цара Душана претварали у православне и тиме гушили „хиљадугодишњу” културу Албанаца-Илира, који се сада представљају као један од најстаријих хришћанских народа Европе.
Заиста је излишно разобличавати бесмисленост оваквих квази-историјских тврдњи. Веома је важно ангажовати све српске духовне и интелектуалне потенцијале да се српска културна баштина адекватно представи у свету и да се разобличи погубно деловање промотера косоваризације српске баштине. У јеку полемика између Атине и Скопља у вези са називом Македоније, која географски и историјски има много шире значење него бивша југословенска република са тим именом, у свим грчким дипломатским представништвима, туристичким агенцијама, на граничним прелазима стајали су велики постери који су указивали на значај хеленистичке Македоније за грчку историју и културу. Отуда је веома важно да се на сличан начин, научно, историјски документовано, у писаном и електронском формату, српска културна баштина што адекватније представи у свету, посебно имајући у виду да је она де факто призната у току прошлогодишњих преговора у Бечу. Косовска влада се тада барем формално обавезала да ће поштовати идентитет и имовину Српске Православне Цркве на Косову и Метохији.

ДУЖНОСТИ СРПСКЕ ДРЖАВЕ

Српска духовна и културна баштина на Косову и Метохији, наравно, представља део општег европског културног значења и као таква од важности је не само за Србе и за саме косовске Албанце, већ и за целокупно човечанство. Међутим, уколико Косово крене путем унилатералног проглашења једне квази-државе на простору Србије, нипошто се не сме дозволити да то послужи као повод да се потпуно искорени српско духовно и историјско постојање на овом простору. Држава Србија, преко UNESCO-a, међународних организација и форума, у обавези је да чини све што је потребно како би се српска баштина на Косову и Метохији, без обзира на статус и међународне реакције на тај статус, адекватно институционално и безбедносно заштитила од даљег уништавања и промене идентитета.
У том процесу, и у ово наше време, посебну улогу има Српска Православна Црква, која је као вековни чувар српских светиња још и у Старој Србији била и остала један од најважнијих фактора у очувању идентитета овог по много чему најважнијег дела српског духовног и националног бића.

***

Римско-византијско-готско-албански стил
На званичној презентацији косовског Министарства за трговину и индустрију (одељење за туризам), www.visitkosova.org, уз слику манастира Грачанице из XIV века, задужбине српског краља Милутина Немањића, стоји дословно овакав текст (на енглеском, шиптарском и српском језику):
„У богатој ризници дијела албанских мајстора и умјетника спадају и архитектонска дијела. (...) У ове знаменитости Косова спадају и извјесни сакрални палеохришћански објекти, тј. цркве, који су изграђени и служили за богослужење и вјерске обреде илирско-албанског становништва још од IV вијека. Ови објекти су порушени од стране многих варварских похода и завојевача. Рушевине знатног броја ових објеката налазе се у разним крајевима Косова. Такође, зубу времена успјели су одолијевати и извјестан број монументалних градњи, као што су манастири, цркве албанско-византијског стила, еклектичке цркве римско-византијско-готско-албанског стила, изграђени током XIV вијека на темељима палеохришћанских објеката. Поједини монументални архитектонски објекти ортодоксне вјере из овога вијека представљају посебну вриједност не само за културну баштину становништва Косова, већ су дијела универзалне вриједности.”